FiFo Evropa

First In First Out Evropa je audio-video art projekat o približavanju Srbije Evropi. Iskorišćeni su delovi filma Evropa iz 1991. godine danskog režisera Lars Von Trira i muzička numera Pretty Little Ditty sa albuma Mother's Milk iz 1989. godine benda Red Hot Chili Peppers. Tekst je sa početka i kraja filma bez bilo kakvih promena i upravo mi je on bio asocijacija i inspiracija.
Doživljaj ipak prepuštam Vama ...



Svega ovoga ne bi bilo bez mog lebdećeg prijatelja sa čardaka ni na nebu ni na zemlji o kome je Ser Žile ispeveo paperjastu baladu.

Dastar predrasuda

Šta prvo pomislite kada vidite ove ljude? Ko su oni?

Izgledaju sumnjivo i kao da nešto kriju ispod turbana? Oboreni i zamišljeni pogledi? Hmmm, mora da se u njihovim glavama nešto podlo "krčka". Čini mi se da je "ovaj u sredini" na nekom javnom mestu? Pa neće valjda da se "eksplozivno aktivira" u sred bela dana?

E pa neće, jer naprotiv, on je ovde mnogo ugroženiji ako se pojavi sa turbanom na glavi, naročito posle njujorškog 11. septembra. Neki su besmisleno nastradali samo zato što su nosili turban a sve zbog neznanja, neprihvatanja i nepoštovanja različitosti, pogrešne propagande, medijske hajke i ko zna već čega, a na kraju cele balade ostade samo "predrasudna jednačina (ne)jednakosti":

Turban=Osama=Pucaj

A ko su oni ustvari?

Studenti na magistarskim studijama na ovdašnjem fakultetu. Pre svega, sjajni i inteligentni momci otvorenih i širokih pogleda na svet oko sebe i svet u sebi, a tek posle i pripadnici različite vere i kulture. Oni su Siki iz Indije, tačnije iz Pandžabija (Punjab -"zemlja pet reka").

99% ljudi koji u Americi nosi turban su Siki, ovde su preko 100 godina i nemaju nikakave veze sa terorizmom!

Sikizam je religija koja kombinuje monoteističke principe islama i tradicije hinduizma, ali je zasebna i različita, postoji već 500 godina i sa oko svojih 23 miliona pristalica peta je najmnogoljudnija religija na svetu. Sik na Pandžabi jeziku znači učenik.
Osnivač sikizma, Guru Nanak, nakon četiri putovanja na sve četiri strane sveta, počeo je propovedati novu religiju i brzo se oko njega skupila grupa Sika (učenika). Po njegovim učenjima, religija je zamišljena kao veza između ljudi, ali je vremenom postala razlog za sukob među ljudima. On je pre svega bio protiv sukoba između hindusa i muslimana i pokušao je stvoriti religiju koja bi prevazišla razlike između ove dve vere. Sikizam nije orijentisan na pridržavanje religijskih dogmi i ima za cilj korišćenje religijske mudrosti u svakodnevnom životu. Guru Nanak, kao i devet kasnijih gurua, potcrtavaju ovu ideju u svetoj knjizi Guru Granth Sahib.

Dastar je turban koji nose Siki, i to ne samo muškarci, već i žene koji su ravnopravni članovi društva. Dastar štiti kosu koju nikada ne šišaju jer smatraju da je dar od Boga koji ne treba odbaciti od sebe. Turban, kao glavni simbol vere, uvek ih podseća na osnovna načela sikizma: čast, samopoštovanje, duhovnost, humanost, hrabrost, disciplinu i inetgritet.

Dastar je dvoslojna marama dugačka 7 metara koja se vešto obmotava oko glave i veoma je stabilna a može čak i da zaštiti glavu od povreda.


Drugari iz Francuske, Turske, Cordozar Calvin Broadus, Jr alijas Snoop Dogg i mi, pokušali smo da im makar malo pripomognemo u "razbijanju" predrasuda.









A možda i veliki mislilac Rambo pripomogne svojom pesmom:

Predrasude

Crnogorci su lijeni
Bosanci su glupi
Slovenci su škrti
Makedonci su zadrti

Predrasude... predrasude...

Sponzor, sponzor... sponzor, sponzor
Sloboda je skupa

Izgled vara
plavuše su gluplje
suština je duboko
u centru je skuplje.
Crnci sviraju bolje
sunčanje je zdravo
100 babica kilavo dijete
nema života izvan naše planete.

Jug-jugozapad

Ostin (Austin), prestonica Teksasa, važi za pravog predstavnika urbane kulture, ne samo u Teksasu već i u čitavoj Americi i odiše nekom pozitivnom rokerskom energijom.

Svake godine u Ostinu pred početak proleća pokrene se filmska, muzička i interaktivna festivalska mašinerija zvana South by Southwest (SXSW). To je inače i jedan od najvećih festivala u Americi a to potvđuje i preko 1800 izvođača koji su nastupili ove godine. Jedan deo najpoznatije šeste ulice u Ostinu (6th street), koja se inače zatvara u večernjim časovima za vreme vikenda, bio je pešačka zona tokom čitavog dana za vreme trajanja festivala.
Na sve strane klubovi iz kojih se mogla čuti raznorazna muzika, koja se na određenim mestima mešala k'o na crnogorskom primorju, ali i ne smeta toliko kad se čuju prijatni rokersko-pankersko-metalsko-hard korovski "umilni" zvuci. Stojiš na ulici, slušaš i gledaš bend kroz prozor kluba, a obzirom da su ti okrenuti leđima osećaš se k'o da si u bekstejdžu. Uličnom bekstejdžu!

Letnje vreme privuklo je mnoge i na terase klubova na kojima je takođe bilo interesantnih svirki. Fedora, pored toga što je linux distribucija, takođe je i veoma zanimljiv bend iz Kanzasa. Pogledajte deo Fedorine svirke sa terase Blind Pig Pub-a.

I neafirmisani bendovi poput SuperLite Bike dobili su svoj prostor, doduše na ulici ali na odličnom, profesionalno postavljenom ozvučenju i totalno su prijatno iznenadili svojom energičnom svirkom.

A i oni koje organizatori nisu zvali a hteli su da pokažu šta znaju i umeju, mogli su takođe kreativno da se izraze. Ekipa uličnih bubnjara, našla je svoj akustični kutak ispred garaže banke i "odbubnjala" svoje na tarabukama i skejtu.


Ipak najviše ljudi privukle su svirke na obali ostinskog Kolorada, tik ispred statue legendarnog teksaškog bluzera Stivi Rej Vona (Stevie Ray Vaughan) koji je na ovom stejdžu nastupao nebrojeno puta.

Pored muzičkog i filmskog, organizovan je i interaktivni deo festivala koji podrazmeva komunikaciju sa izvođačima, nezavisnim izdavačima i svim ostalim učesnicima festivala, kao i market muzičkih instrumenata (music trade show).

Pre nego su došli kaubojci sa barutom i vatrenom vodom, na prostoru današnjeg Ostina živeli su Tonkave, Komanči i Lipan Apači (lipan=lovac na bizone; jezik apača). Ipak, duh starih indijanskih predaka i dalje živi u ovom sjajnom gradu.

...
Živi, živi duh indijanski,
živeće vekov'ma
zalud preti ponor pakla
zalud vatrena voda.
...

Radost sveta

Pre izvesnog vremena skupiše se studenti organizovani u okviru svojih zajednica da prikažu sopstvenu tradiciju, kulturu, običaje, nošnje i plesove (trbušne) pod zajedničkim imenom: International Variety Talent Show and Traditional Dress Parade.

Sve se odigralo na sceni ovdašnjeg pozorišta (Rudder Theatre), koje takođe pripada fakultetu i predstavlja simbol kulture u College Station-u jer je na ovim "daskama koje život znače" odigrano mnogo kvalitetnih predstava i gostovanja sa Brodveja (Broadway Theatre). Internacionalni studenti takođe nisu razočarali i sve je delovalo jako profesionalno. I pored toga što je cela manifestacija imala takmičarski karakter, performansi su bili veoma zabavni, prepuni duha i pozitivne energije. Mene je sve ovo jako podsetilo na Radost Evrope čiji sam učesnik svojevremeno i sam bio.

A kako je sve to izgledalo pogledajte u kratkim "jutjubovskim" crtama:

1. Indonezija (Indonesian Student Association)

2. Meksiko (Mexican Student Association)

3. Indija (India Student Association)

4. Ekvador (Ecuadorian Student Association)

5. Middle East (trbušni ples)

6. Kina (Chinese Student Scholars Association)

7. Gvatemala (Guatemalan Student Association)

8. Iran (Persian Student Association)

9. Panama (Panamanian Student Association)

10. Tajland (Thai Student Association)

11. Afrika, kako su je najavili dvoje voditelja: "Kontinent, a ne država!" (African Student Association)

Reketbol i frizbi na drugi način

I pored toga što ovde viđam nesvakidašnje primerke gojaznih ljudi, gde ih je praktično nemoguće neprimetiti i još teže zaobići (da ih preskačem nisam probao), ipak je bavljenje rekreacijom ili nekom vrstom sporta uobičajena pojava. Možda i zbog toga što je ovo ipak studentski grad i ima mnogo mladih ljudi iz celog sveta, ali na svakom koraku se mogu videti i stariji ljudi koji džogiraju, voze bajseve, rolere, kolica sa bebama (da, baš džogiraju, brzo hodaju ili voze rolere i ujedno "šetaju" bebe gurajući kolica, mada sam to često viđao i kod nas na Adi Ciganliji). Pretpostavljam da je ta sportsko-rekreativna kultura razvijena usled neverovatno raznovrsne ponude svakojakih terena. Sportski kompleks u okviru samog studentskog grada je ogroman i sadrži sve moguće i nemoguće zatvorene i otvorene dvorane, bazene, stene za penjanje ... A jedan od pokazatelja koliki su Teksašani megalomani (a očigledno im se i može) je stadion za američki futbal Kyle Field, na kojem igra koledž tim i koji prima 83.000 gledalaca u gradu koji ima 150.000 stanovnika od kojih 50.000 otpada na studente. U okviru rek centra otvorenog za studente i ostale rekreativce poput mene, pored ostalih 300 čuda, postoji atletska staza za trčanje dugačka četvrt milje (oko 400m) i nalazi se na prvom spratu tj. na drugom po američkom mernom sistemu spratova.
Al' ipak pošto ceo svoj život jurcam za nekakvim loptama u svim dimenzijama, meni posebno zabavan sport na koji sam se ozbiljno "navukao" je neka modifikovana verzija skvoša ovde poznatija kao reketbol. Poenta igre svede se na jurenje i udaranje skočice loptice, koja se toliko brzo kreće da usled nedostatka kiseonika izazvanog mojom lošom kondicijom i terena u obliku kvadra zatvorenog sa svih strana strana, ponekad ju je nemoguće ispratiti i pogledom a kamoli nogama i reketom. Za razliku od samog sporta koji je užasno naporan, pravila igre su veoma jednostavna: loptica mora pogoditi u prednji zid i ne sme pasti dva puta na parket. Sve ostalo je dozvoljeno (možeš gađati i u zadnji zid ili plafon). Pobeđuje onaj ko prvi stigne do 21 (a nije ajnc) a svaki poen dobijaš jedino ako ga osvojiš posle svog servisa, što dodatno otežava čitavu igru.
U parku, preko puta našeg apartmana, postoji pokriveni teren za basket sa metalnim mrežicama, teren za odbojku na pesku, ali i neke čudne "kante" označene brojevima, koje u početku nisam ni primećivao, da bih vremenom shvatio da se one ustvari koriste za jednu vrstu jako zanimljivog sporta zvanog disk golf. Naime, skupi se ekipa koja ide od korpe do korpe i trudi se da u iste ubaci frizbi iz što manje pokušaja, sa sve preprekama u vidu drveća i potočića koji protiče kroz parkić. Za razliku od reketbola, odlična stvar kod disk golfa je što si u prirodi i na svežem vazduhu.
Frizbi futbal ili ultimate frizbi je još zahtevniji i kompleksniji sport za koji je potrebna veća i organizovanija masa ljudi za odigravanje utakmice. On je neka kombinacija našeg i njihovog futbala, ragbija i veštine bacanja frizbija na razne načine ...

Gulaš i sladak kupus

Pre nego sam stigao ovde čvrsto sam odlučio da porušim predrasude, kako sopstvene, tako i većine ljudi koje poznajem, o specifičnoj američkoj slatko-masno-proteinsko-ko-zna-čime-pelcovanoj brzoj ishrani, u nji'ovom narodu popularno zvanoj junk food. Moram priznati da sam za sada na dobrom putu jer sam se uverio da ovde i pored takve ishrane, koja se nudi na svakom koraku, postoji veliki izbor kvalitetne hrane sa cele planete. Glavni problem je u tome što ljudi nemaju vremena da se posvete pronalaženju a potom i spremanju dobre i zdrave klope. Ali kad bolje razmislim ni kod nas nije mnogo bolja situacija, jer je i gomila ljudi u Srbiji zatrpana obavezama i svakodnevnom jurnjavom za pukim preživljavanjem i uglavnom se hrani po pekaram, pljeskavičarnicama, a od skoro, gotovim jelima na meru po MAXI-jima, što se opet svede na brzu i nezdravu ishranu.

Po ovdašnjim piljarnicama (čitaj: megalomanski supermarketi) može se naći veliki izbor organske hrane za koju garantuju da nije genetski modifikovana fauna, odnosno flora tretirana raznim pesticidima. Najbolji garant za to su novčane kazne, megalomanske poput samih supermarketa. Moj najveći problem koji imam u takvim prodavnicama je tzv. "prokletstvo izbora". Ispred rafa sa uljima stajao sam 10-ak minuta jer nisam mogao da se odlučim za ono "pravo", a kada sam posle mukotrpnog izbora pomerio pogled udesno i video nepregledni niz egzotičnih maslinovih ulja, samo sam zažmureo i brže-bolje odgurao "potrošačku korpu" ka kasama na kojima se konstanto čuje iritirajući zvuk bar kod čitača, koji me neverovanto podseća na telegraf (bar da je) kodiran morzeovom azbukom.
U želji da se zdravo hranimo i ne nabacimo ekstra kilograme (ili po američkom pounds) počeo sam i da kuvam. Moram priznati da to i nije baš toliko teško, naročito kad se ima Google umesto Džejmija Olivera (jer kako poslovica kaže: "Ko nema u vuglu ima u Googlu"). Sve sve, al' na kraju opet ništa bez skype-online-cyber-keva saveta i naravno, žene kao glavnog kulinarskog vodiča kroz nepoznatu mi galaksiju. Na kraju krajeva, kad se spetljam, snalazim se starom dobrom i više puta proverenom metodom improvizacije. Kako god bilo, baš sam ponosan na svoj prvi slatki kupus i gulaš (ne baš tako zdrav al' opako ukusan). Mada, tek planiram da iskoristim neverovatan izbor različitih začina i otkrijem čari orijentlalne, a naročito teksaško-geografski bliske meksičke i karipske kuhinje.

A kako još protiv sopstvene maksimalne gornje granice zabeležene na njihovoj pounds-koj vagi?

Pa da, otrčah na trčanje ...

(A)mer'ka

Evo sad će skoro treća nedelja kako sam preleteo "baru" pa reko da napravim blogić kako ne bih svima pojedinačno pisao.
Tog 17. januara uveče pakujem ti se ja kad eto stiže ekipa da se i konačno "oprostimo". U skladu sa nepisanom srpskom tradicijom oproštaj je protekao u duhu tek pristigle valjevske šljive, te ometen mamurlukom i maglom na obilaznici ka Surčinu jedva stigoh na poslednji poziv za let ka Amsterdamu. A u Amsterdamu pred naredno presedanje ka Vašingtonu padnem u šake nekog tipa iz obezbeđenja koji kreće da me ispituje ko mi je pakovao kofere sa sve pitalicama tipa: "Da li si siguran da ti mama nije pomagala pri pakovanju?" Ja već pomislih da mi je majka ipak "na kvarno" spakovala ajvar, kajmak i pršutu da u strahu ne ostanem gladan i željan dobre domaće klope u "prokletoj ću biti" Americi. Na svu sreću, ispostavilo se da je to bila uobičajena procedura i provokacija te da sam ipak slučajno odabran za maltret.
Let preko Atlantika (Britanije, Islanda, Grenlanda i Kanade) baš se odužio, ali nekako sve lakše prođe uz red spavanja, filmova i dobre muzike. Opet, kad sam upotrebio proste matematičke računske operacije, shvatih da prelet preko bare ipak manje traje nego npr. put vozom do Skoplja a to je samo 442 do (od) Beograda.
U Vašingtonu veliki red i čekanje na "čekiranje" da sam, eto, pristigao na njihovo tlo. Na velikim ekranima razna upozorenja da se mora prijaviti sve od flore (ajvar) i faune (kajmak i pršuta), kao i razne druge reklamno-promotivne kampanje šta sve možete obići i kako najlakše potrošiti novce ne bi li pospešili urušenu američku ekonomiju. Posle svih tih papiroloških peripetija, preuzmem ti ja prtljag i odmah ga preusmerim ka mojoj krajnjoj teksaškoj destinaciji, ali ipak stižem ja u Hjuston ali ne i moji koferi. Konačno, koferi stižu posle dan zakašnjenja gde se ispostavlja da su najverovatnije "zagubljeni" zbog carinske kontrole jer je unutra regularno stajala njihova "čestitka" (Notice of Baggage Inspection). Za delić sekunde mi je prošlo kroz glavu da im je možda iz Amsterdama dojavljeno da sam sumnjiv, ali već u drugoj polovini sekunde shvatio sam da je to ipak samo moja stečena srpska paranoja, mada sticana dugo i temeljno.
Prvog dana na američkom tlu dočekalo me proleće (20-ak stepeni), što je sa beogradskih -10 bio totalni šok za organizam, a naročito u kombinaciji sa jet lag-om i poremećajem vremenskih zona i razlike od 7 sati u odnosu na Srbiju. No, nekako se čovek navikne na sve, a pogotovo na toplo vreme i toplu dobrodošlicu.

Za sada toliko, bilo i biće još puno toga ...